R. Glovacki
Ako ste ikada osetili da ne možete da prestanete da jedete svoje omiljene slatkiše ili grickalice – niste sami. I to nije slučajno. Duvanski giganti su decenijama unosili svoje znanje u prehrambenu industriju, a iako više nisu direktno umešani, njihovi marketinški trikovi i dalje žive.
Osamdesetih godina prošlog veka, kompanije poput Filip Morisa i R.J. Reynoldsa, suočene sa sve većom kritikom zbog prodaje cigareta, okrenule su se hrani kako bi popravile svoj imidž. Kupili su velike brendove – Kraft, Nabisco, Del Monte, 7UP – i doneli sa sobom decenije istraživanja o tome kako da proizvode učine što prijatnijim i navikavajućim.
Te iste hemijske dodatke, koji stimulišu centre za zadovoljstvo u mozgu poput nikotina ili droga, primenili su na hranu. Rezultat su takozvane “hiperpalatabilne” namirnice – pune šećera, veštačkih aroma i aditiva, koje je teško prestati jesti.
Kada su se početkom 2000-ih povukli iz prehrambenog sektora, ostavili su iza sebe sistem koji danas čini 70% svih upakovanih namirnica u SAD ultraprerađenim, a u dečijoj ishrani te namirnice čine čak 62% unetih kalorija. Posledice su ozbiljne: gojaznost, dijabetes i srčana oboljenja sve su češći.
Posebno su deca meta ovakvog načina marketinga – ideja je da se brend lojalnost usadi što ranije, kako bi potrošač ostao veran proizvodima ceo život.
Danas se sve više govori o regulaciji, a američki sekretar za zdravlje Robert F. Kenedi mlađi najavio je borbu protiv ultraprerađene hrane. Ipak, stručnjaci upozoravaju da bi rešenje moglo da bude u uvođenju jasnog označavanja na pakovanjima, kao i u promeni poljoprivrednih subvencija koje bi podržale sveže namirnice umesto industrijskih sirovina.
Jedno je sigurno – ono što je počelo kao marketinški potez duvanske industrije, danas je globalni zdravstveni problem. I dok se traže rešenja, stručnjaci apeluju na veću svest potrošača i ozbiljnije sistemske promene.
