Otkako računi za gas i struju rastu, sve više ljudi razmišlja o prelasku na grejanje toplotnom pumpom. Potražnja je tolika da je majstore teško naći, a povrh toga, za mnoge se postavlja i pitanje da li se to isplati, piše Dojče vele.
Kao i mnogi u Nemačkoj, i Hajnrih Fenings bavi se mišlju da zameni svoje grejanje na gas toplotnom pumpom. Navala na pumpe počela je još prošle godine kada je, prema navodima evropskog udruženja instalatera, ugrađeno 2,2 miliona tih uređaja, za trećinu više nego u godini pre toga. Ove godine to se nastavilo u još većoj meri, pa u udruženju procenjuju da će do 2030. godišnje biti ugrađivano više od deset miliona toplotnih pumpi.
Ali, Hajnrih je ubrzo uvideo da će teško pronaći nekoga ko bi mogao da bu da dobar savet. On je informatičar i o termodinamici ne zna baš mnogo. Ali, zna da računa – i računica mu je sledeća: njegova porodična kuća u predgrađu Kelna stara je tridesetak godina. I etažno grejanje na gas takođe je s početka devedesetih prošlog veka.
„Do sada nam je račun za gas bio oko 1.350 evra godišnje, ali cena raste. Sada je već negde oko 2.500 evra.“ Hajnrihu je jasno da troškovi za gas mogu samo da rastu.
Za grejanje kuće od 170 kvadratnih metara i toplu vodu za troje ukućana potrebno je 21.000 kilovat-sati gasa, dakle nekih 123 kilovat-sati po kvadratnom metru. To nije loše, jer je i izolacija njegove kuće stare tridesetak godina bila za ondašnje pojmove solidno urađena. Neka zgrada stare stotinak godina zaista znaju da budu prava „vila promaja“, a istovremeno je danas moguće sagraditi kuću kojoj je potrebno manje od 50 kilovat-sati po kvadratu.
Glavno pitanje glasi: da li se ugradnja toplotne pumpe isplati? I kakva bi ona trebalo da bude – „obična“ ili ona koja koristi i geotermalnu energiju? Troškovi se pritom lako popnu i na nekoliko desetina hiljada evra. Ima li sve to smisla?
Hajnrih se raspitivao kod prijatelja, komšija i čitavog niza majstora, ali tako je zbrka postala samo još veća: „U osnovi postoje dva mišljenja: jedni kažu ’zaboravite na toplotnu pumpu ako nemate podno grejanje’, a drugi kažu ’da, to bi moglo da ide’.“
Profesor Verner Šenk je specijalista za toplotne pumpe na Visokoj školi u Minhenu. On kaže da u toj primedbi o podnom grejanju i ima – ali i nema istine. Ogroman je trošak preurediti kompletnu kuću za podno grejanje i to teško može da se isplati. Ali, jeste tačno da toplotne pumpe rade na nižim temperaturama nego „obično“ grejanje – dakle sličnije podnom grejanju.
Besmislica je „raspaliti“ toplotnu pumpu na maksimum: „Za svaki stepen manje temperature vode za grejanje, efikasnost toplotne pumpe povećava se za 3,5 odsto“, kaže profesor Šenk. Najveća efikasnost se dakle postiže – kad su radijatori mlaki.
Sistem za grejanje na gas Hajnriha Feningsa star tridesetak godina takođe ima opciju podešavanja temperature vode za grejanje, tako da je to isprobao: „Na mom bojleru temperatura vode ne može da se podesi na manje od 40 stepeni, ali sam ja sa mojim radijatorima mogao da zagrejem kuću i tokom hladnih dana.“ Dakle, dobre su šanse i za toplotnu pumpu.
To je mišljenje i Mareka Mijare s frajburškog Instituta Fraunhofer za solarne energetske sisteme. Toplotne pumpe mogu da se isplate i u starijim zgradama, kaže, ali je onda pitanje kakve su to pumpe: „Toplotne pumpe sa vazduhom kao izvorom toplote u starijim zgradama prosečno stvaraju oko tri kilovat-sati toplote iz jednog kilovata struje.“ Pumpe koje koriste geotermalnu energiju i temperaturu podzemnih voda, u proseku stvaraju 3,9 puta više toplote, piše Dojče vele.
Geotermalne toplotne pumpe podrazumevaju, međutim, ozbiljne građevinske zahvate. To naravno drastično povećava troškove. Zato je Hajnrih odlučio i tačno zna šta hoće: „običnu“ toplotnu pumpu. Sad čeka ponude izvođača. Prema njegovoj proceni, to će ga koštati oko 31.000 evra – ali tu je i državna podrška od 30 odsto, piše Dojče vele.
Plan mu je ambiciozan: on neće samo pumpu, već i rezervoar zagrejane vode kako bi pumpa radila efikasnije – jer ona troši mnogo energije ako se stalno pali i potrebno joj je vreme da postigne radnu temperaturu. Prema proračunu udruženja proizvođača takvih pumpi, biće mu dovoljna pumpa od jednog kilovat-sata električne energije za 4,2 kilovat-sata toplotne energije. Dakle, za 21.000 kilovat-sati godišnje, biće mu potrebno oko 5.000 kilovat-sati električne energije.
Hajnrih ima zato i dodatne planove: na krov kuće postaviće solarne panele pa će tako 40 odsto struje da proizvodi sam. Kuća mu je srećom u Kelnu, jednom od najtoplijih područja u čitavoj Nemačkoj, gde je prosečna temperatura zimi plus dva stepena Celzijusa. Ipak, čak i sa tim panelima – a i akumulatorima koje takođe planira – godišnje će proizvoditi oko 10.000 kilovat-sati električne energije. Struja iz mreže će mu dakle biti potrebna samo zimi, a od proleća do jeseni će mu za toplotu biti dovoljno i ono što sam proizvede.
Na kraju, da podvučemo crtu: kod ovako ambicioznih planova i 31.000 evra deluje malo, čak i ako se 30 odsto dobije od države. Naime, kuću je potrebno pregrađivati, kako bi se stvorilo mesto za dobro izolovan rezervoar tople vode. Hajnrih plaća 2.500 evra godišnje za grejanje gasom, a izračunao je da će s novim sistemom plaćati manje od 2.000 evra za struju. Naravno, toplotnu pumpu, kao i akumulatore i solarne panele potrebno je održavati i proveravati, a to takođe košta više od održavanja običnog sistema na gas.
Sve u svemu: da, toplotna pumpa se isplati, ali na veoma dug rok. I pod uslovom da cena gasa i dalje bude rasla. Naravno, dodatni argument za Hajnriha može biti i to što će ovako da smanji emisiju ugljen dioksida za čitave tri tone godišnje.
