Poljoprivredno gazdinstvo Monike i Ladislava Petrusa iz Erdevika obrađuje nešto više od stotinu jutara zemlje, od kojih je samo šest jutara u njihovom vlasništvu, a jezgro oko koga se angažuju svi članovi porodice i po potrebi sezonski radnici iz sela, jeste proizvodnja duvana sorte “virdžinija” na 30 jutara, piše novosadski Dnevnik.
Zna se precizno ko je za koje poslove zadužen i ko šta radi, a Monika u svojim sveskama vodi o svemu preciznu evidenciju: poimenično ko je na kojim poslovima radio, od setve rasada, rasađivanja, okopavanja useva i zalamanja cvetova, pa do berbe, dok Ladislav beleži urađeno na hemijskoj zaštiti useva, kada i koju njivu je oprskao, do kada je karenca i kada može u berbu.
– Papir mora sve da trpi, jer kada imaš puno obaveza ne možeš sve pamtiti. Vodi se računa i o troškovima, izdacima za radnu sezonsku radnu snagu. Ove sezone u rasađivanju duvana satnica je iznosila 350 dinara. Branje duvana plaća se na normu, da se u toku jutra nabere za popunu sušare. Mi imamo sve sušare od 60 ramova i kada se toliko nabere ide se kući. Prošle sezone su angažovani berači zarađivali 2.500 dinara, a nosači i oni koji pune ramove listom zarađuju više – precizira Monika Petrus.
– Udala sam se u porodicu koja se treću sezonu bavila proizvodnjom duvana, a sticajem okolnosti sam se prethodne godine i upoznala sa suprugom Ladislavom, kada sam bila u provodu i on bio u potrazi za sezonskim radnicima pa sam se ponudila da se priključim berbi. To mi je bio prvi susret sa duvanom, dok smo se još zabavljali, a kada sam se udala već sledeće sezone naučila sam sve poslove – ispričala je Monika Petrus.
Dodala je da su njen sada već pokojni svekar Janko i svekrva Julka, ustvari i ušli u uzgoj duvana jer je Ladislav bio nezaposlen, pa su im pomogli tako što su svu zaradu ulagali u podizanje nove porodične kuće da se odvoje.
– Kada smo se odvojili u posebno domaćinstvo mi smo radili tri, a Ladislavovi roditelji dve sušare, pa su oni po penzionisanju nama prepustili njihove sušare. Na taj način smo mogli da organizujemo posao da šest dana u nedelji imamo berbu i ispunjen ciklus u proizvodnji, a nedeljom odmaramo i zbog nas i zbog sezonskih radnika – pojasnila je u ulozi portparola porodice Monika Petrus.
Najintenzivniji poslovi su kada se u toku leta, mesec i po do dva meseca, sudare obaveze na seči cveta i zaštiti, redukciji zaperaka, berbi i sortiranju osušenog lista, pa u tom periodu su angažovane četiri ekipe.
Monika ukazuje da je najteži posao sa ljudima koje treba okupiti, ali dodaje da na sreću, još uvek uspevaju da sezonce mogu da nađu u Erdeviku.
– Imamo ekipu koja je dve decenije sa nama u ovom poslu, a jedan radnik je od prvog dana sa nama već 24. sezonu. Mislim da u tome uspevamo jer smo uvek i svi mi iz porodice zajedno radimo s njima, rame uz rame, šta god da se radi. Muž sa svojom ekipom obavlja berbu, a ja imam svoju ekipu žena za sortiranje i pakovanje duvana i zajedno radim s njima, tako da smo ustvari svi jedna velika porodica. Kod nas se osećaju kao kod kuće, jer kada zajedno radnimo možemo da ih razumemo, kada smo u njihovoj koži – kaže Monika Petrus.
Moniki i Ladislavu dragocena podrška su ćerke Jana i Andrea i sin Julijan, koji pomažu kada im obaveze na fakultetu, srednjoj i osnovnoj školi dozvoljavaju, a kao član porodice je stalno zaposleni radnik Denis Marčok.
– Može se reći da smo se od proizvodnje duvana skućili, iako je u pitanju proizvodnja koja iziskuje dosta ulaganja, troškova za sezonsku radnu snagu i energiju za sušenje lista. Za sušenje duvana u sušarama koje su u našem dvorištu koristimo pelet, a dve sušare kod svekrve su na plin. Prethodne dve sezone kada zbog korone nisu išla u školu deca su nam pomagala i hoće da rade, pa uz stalno zaposlenog radnika Denisa, poslove na zasnivanju i negovanju rasada uglavnom obavljamo sami, dok nam već za rasađivanje treba više radnika. Kod rasađivanja prvo rasađujemo raniju sortu, pa uvek pravimo malu pauzu, da nam za berbu sve ne prispe u isto vreme- kaže Monika Petrus.
– Obaveze su velike u ovoj zahtevnoj proizvodnji, ali nešto se mora raditi. Dođe nam nekada i “žuta minuta”, pa razmišljamo da odustanemo, ali sve što nas opterećuje u ovom poslu brzo se zaboravi pa nastavljamo dalje, zaključuju Petrusovi za Dnevnik.
