Botanička bašta je bogatija za blago koje Srbija još ima, a reč je o starim i gotovo zaboravljenim sortama voća i povrća. U jednom kutku „Jevremovca” posađeno je osam sadnica autohtonog voća, a do kraja sezone trebalo bi da ovde svoj dom nađu još dve. U voćnjaku, u najužoj zoni grada smestile su se šljive ranka i požegača, od kojih se pravi odlična rakija i džem, bela trešnja nekad korišćena isključivo za slatko, jabuka slatkača, kruška karamanka, piše Politika.
Sadnji voćnjaka prethodila je izložba koju je sa botaničkom baštom organizovao Ekološki pokret „Okvir života”.
– Na izložbi smo prikazali 85 starih vrsta voća, povrća, ali i tikve koje su se koristile u različite svrhe. Od 85 izloženih sorti 75 su bile voćke. Kada je reč o tikvama u prvom planu su bili vrg i natega. Vrg je sorta tikve sudovnjače. Nekada se ona koristila da se iz nje pije voda ili mleko, ili kao muzički instrument, dok je natega takođe tikva sa dugačkim gornjim delom uz pomoć koje su se nekada iz bureta izvlačili rakija i druga pića – priča Ivana Radović, doktor biotehničkih nauka i predsednik Ekološkog pokreta „Okvir života”.
Na prvi pogled čini se da je broj sačuvanih sorti veći, ali situacija na terenu nije uopšte sjajna. Upravo sada se nalazimo na prekretnici i odlučujemo hoćemo li naše stare autohtone vrste sačuvati za buduća pokolenja ili ćemo ih ostaviti da izumru sa poslednjim domaćinima.
– Većina ovih sorti raste na selu, a sela nam se gase. Reč je uglavnom o pojedinačnim stablima, a ne o voćnjacima. A kada se seoska domaćinstva ugase nestaće polako i te sorte. Ove godine mnoge od tih vrsta su rodile, ali na kraju nije bio niko da ih ubere, niti da ih proba. Sve je i manji broj kalemara, ljudi koji su znali da očuvaju sorte. Zato je ovo poslednji trenutak da se učini sve kako bi se stare sorte spasle. Ovo je bogatstvo koje imamo, ali koje ima rok trajanja – ističe Radovićeva.
Ekološki pokret „Okvir života” osnovan je 2013. godine u selu Paštrić u Valjevskoj Mionici.
– Ono po čemu se autohtone sorte razlikuju od ovih komercijalnih su specifični ukusi i mirisi. Za razliku od mlađih generacija, stariji još uvek pamte kako izgleda kada zamiriše voćka i kada se ukus raširi po nepcima. To je jedan od razloga zbog koga smo se odlučili i da osnujemo „Okvir života” – ističe ona.
U Valjevskoj Mionici i dalje opstaju neke davno zaboravljene sorte. Među njima prednjači šljiva ranka.
– Ova šljiva ima plitak korenov sistem i dobro uspeva na kamenitom terenu, na visini od 300 do 400 metara. Izuzetna je za proizvodnju rakije. Spada u takozvane šljive glođuše i kod nje se koštica jako teško vadi. Zbog toga se i koristi za proizvodnju rakije a ne za džem. Inače, dobro podnosi bolest šljive šarku. Za razliku od nje šljiva požegača ili madžarka, kako je mi zovemo u našem kraju, uspeva na plodnom tlu i dobra je i za džem. Od letnjih jabuka bih izdvojila sorte petrovaču, koja je poznata po svom mirisu, a koja dozreva oko Petrovdana, ili ilinjaču, koja sazreva oko Svetog Ilije. Od letnjih sorti krušaka u našem kraju još opstaje kruška lubeničarka, koja kada se preseče nalikuje lubenici, i zimska kruška lončara. Plod ove kruške može da dostigne težinu i do kilograma. Ovo je izuzetna kruška za pečenje u rerni. Ali na jesen nije za jelo. Najbolja je za probu zimi kada potpuno ugnjili i kada možete da se jede kašičicom – objašnjava Radovićeva.
Među jabukama se izdvajaju kolačara, budimka, kožara i kruška bakvača. Ona je baš na izmaku snaga. Ostalo je još sedam-osam stabala u selu Paštrić. Naizgled ova kruška možda nije lepa, ali ima predivan ukus.
– Od trešnji su još opstale đurđevka, vrapčara, koja je sitna, i bela trešnja, odlična za slatko. Za mionički kraj je karakteristično to što još uvek postoji sorta ruže od koje se pravi slatko. Na Staroj planini je opstala kruška drvenac, ali i bele šljive koje tamo zovu saradžice. U Srbiji još uspeva i kukuruz osmak od osam redova. Postoje dve vrste ovog kukuruza – beli, koji raste na nižim nadmorskim visinama i od njega je „slatka” proja, i žuti, koji raste na visini od 800 metara. Ovo je samo deo blaga koje raste širom naše zemlje. Trku sa vremenom nisu izgubile leskovačka i vranjska dunja. A od starih vrsta krompira sačuvan je mesečar. Ovaj krompir je izuzetan, ali su ga napadali virusi. Profesor Zoran Broćić je uspeo da proizvede seme bez virusa, tako da je i on sačuvan – ističe ona.
