Ako postoji nešto što Australija voli više od kengura i Vegemitea, to su papreno skupe cigarete. Vlada je rešila da dimljenje učini luksuzom – jer, zaboga, ništa ne tera ljude da ostave duvan kao to da im se ispraši novčanik brzinom svetlosti. Ali dok država agresivno puni budžet porezima, crno tržište puši od zadovoljstva, a organizovani kriminal trlja ruke i broji pare.
Prema pisanju “Gardijana” iako su cene legalnog duvana skočile u stratosferu, kriminalci su se setili jednostavne formule: “Je l’ hoćeš da platiš za cigaretu koliko za pola bureta benzina ili da mi platiš upola manje i uživaš u dimu bez državne pljačke?” Naravno, narod je rekao: “Daj šta daš!” I tako je procvetao ilegalni duvanski biznis, a uz njega i pokoji mafijaški obračun – jer, gde su velike pare, tu je i pokoji prebijeni švercer na ćošku.
Porez kao čarobni štapić (koji ne radi)
Vlada je odlučila da će visoki porezi naterati pušače da bace cigarete i posvete se zdravom životu – ili makar da malo napune budžet dok ne ostave duvan. I tako su krenuli da dižu poreze kao da su na steroidima. Ali evo kvake – umesto da pušači kažu: “Dobro, dosta, ostavljam duvan”, mnogi su samo prešli na jeftinije, ilegalne varijante.
Zagovornici poreza imaju nešto što zovu “test vriska” – ako duvanske kompanije urlaju od muke, znači da politika funkcioniše. Problem je što su te iste kompanije, dok su kukale, paralelno dizale svoje cene i trpale profite u džep. Tako da je ispalo da je jedini pravi gubitnik – običan pušač.
Da li porezi stvarno smanjuju pušenje?
Vlada i zdravstveni stručnjaci uporno ponavljaju kako je visoka cena cigareta “najsnažnija i najefikasnija mera” za smanjenje pušenja. Zvuči pametno, zar ne? Samo, postoji sitan problem – podaci baš i ne podržavaju ovu priču.
Naime, stopa pušenja jeste opala, ali na isti način i u periodima kada porezi nisu vrtoglavo rasli. Ispada da ljudi prestaju da puše i zbog drugih razloga – na primer, zato što više nisu kul ako dime u društvu, zato što im je postalo neprijatno da izlaze napolje na kišu zbog puš-pauze ili zato što su jednostavno odlučili da se okrenu zdravijem načinu života.
Ali ne, vlast uporno ponavlja istu mantru – “Porez je rešenje!” – dok crno tržište veselo nastavlja da širi svoju ponudu.
Ko najviše nastrada?
Pogađate – oni koji najmanje mogu da priušte ovaj luksuz. Oni koji ne uspeju da ostave cigarete su mahom ljudi iz siromašnijih slojeva, kojima porez dodatno kopa po džepu. Ova politika, u stvari, funkcioniše kao neka vrsta kazne za one koji su već finansijski na ivici.
U teoriji, sve bi to bilo opravdano da ovi porezi zaista spašavaju živote. Ali šta ako zapravo samo bacaju ljude u naručje crnog tržišta, dok mafijaši broje novčanice, a država ostaje bez poreza?
Vreme je za plan B
Pušenje jeste veliki javnozdravstveni problem, ali ako država misli da će ga rešiti samo deranjem poreza, možda je vreme da proveri realnost. Umesto da se slepo drže iste politike, možda bi bilo pametno da malo analiziraju šta zaista deluje, a šta ne.
Jer ako nastave ovako, jedini koji će se radovati su šverceri, koji trenutno pakuju cigarete brže nego što Australijska vlada stiže da im smišlja nove poreze.
