Zamisli troje ljudi kako puše cigarete: jedan sedi u kafiću u Kairu i srče čaj, drugi čeka autobus u brdima Laosa, a treći se gurka u skučenoj prostoriji za pušače u Tokiju. Svi imaju nešto zajedničko, osim cigareta u rukama – što više puše, to njihova država više zarađuje. Razlog je taj što Laos, Egipat i Japan, uz još najmanje 17 zemalja i Tajvan, poseduju udele u duvanskim kompanijama koje zajedno proizvode više od polovine svih cigareta na svetu.
Paradoks je očigledan: zaštita javnog zdravlja smatra se osnovnom odgovornošću svake vlasti, a pušenje svake godine ubije više od sedam miliona ljudi. „Interesi državnih duvanskih industrija nisu nužno interesi same zemlje“, upozorava sociolog sa Univerziteta u Bristolu, Geri Fuks.
Dok većina zemalja puni budžet akcizama na duvan, one istovremeno koriste poreze i da obeshrabre potrošnju. Ali kada država sama poseduje duvansku kompaniju, tada ima interes da poveća prodaju proizvoda koji je jedan od vodećih uzroka prevremene smrti građana. Ipak, gotovo sve zemlje koje su u „duvanskom biznisu“ potpisnice su Okvirne konvencije Svetske zdravstvene organizacije o kontroli duvana iz 2003. godine. U njoj su se obavezale da svoje zdravstvene politike zaštite od „posebnih interesa duvanske industrije“ – industrije koja je decenijama opstruirala antipušačke mere lobiranjem, zavaravanjem o štetnosti proizvoda i fingiranjem „narodnih“ kampanja protiv restrikcija.
Ali kako zaštititi zdravstvenu politiku od uticaja industrije, ako je i sama država njen vlasnik? Tim pitanjem bavila se višegodišnja serija tekstova „Pušenje za državu“, fokusirana na Kinu, Egipat i Laos. Tema je, uprkos ogromnom značaju, do sada imala iznenađujuće malo pažnje u akademskim i medijskim istraživanjima. „Zapanjujuće je koliko je malo pisano o tome“, kaže lekar Skot Hog iz organizacije Action on Smoking and Health u Škotskoj.
Privatizacija državnih duvanskih monopola pokazala se kao faktor rasta potrošnje. Posle devedesetih, u nekim bivšim sovjetskim republikama konzumacija cigareta eksplodirala je upravo zato što su monopoli privatizovani bez odgovarajućih zakona kontrole. Ali ni kompanije u državnom vlasništvu nisu ništa manje zainteresovane da potrošači zapale što više. U Kini, Egiptu i Laosu, gde državne firme dominiraju, prodaja cigareta je od 2018. do 2023. porasla, iako globalno pada.
Rešenje, iako zvuči paradoksalno, moglo bi da bude korišćenje državnog vlasništva upravo za smanjenje dostupnosti cigareta – po uzoru na nordijske monopole alkohola, koji su u Finskoj, Norveškoj, Islandu i Švedskoj doprineli smanjenju konzumacije ograničavanjem prodajnih mesta, radnog vremena i ukidanjem promocija.
Državni duvanski monopoli nisu novost. Još 1636. španska kruna je uspostavila monopol, a zatim su je sledile Francuska, Rusija, Austrougarska, Osmansko carstvo i Japan. Tokom kolonijalnog doba model je prenet i u Afriku, Aziju i Amerike. Vremenom su mnogi monopoli privatizovani i završili pod kapom multinacionalnih giganata, ali neki su i dalje među najmoćnijim igračima na tržištu.
Japan drži više od trećine udela u Japan Tobacco International, četvrtom svetskom proizvođaču cigareta. Kuba ima čitav lanac državnih kompanija, od obrade duvanskog lista do valjanja čuvenih cigara. Egipat i Kina su nacionalizacijom privatnih preduzeća stvorili današnje gigante, dok u Libanu i Vijetnamu država kontroliše kompletnu industriju. Negde, poput Indije ili Alžira, država je manjinski akcionar.
Na primeru Kine, Egipta i Laosa vidi se kako državna kontrola oblikuje politiku i tržište. Kina, koja proizvodi skoro polovinu svih cigareta na svetu, redovno blokira strože regulative, a uvela je i „light“ cigarete, iako su u SAD i EU takvi proizvodi zabranjeni kao zavaravajući. Egipat, u dubokoj ekonomskoj krizi, otvorio je tržište na način koji najviše pogoduje velikim stranim igračima i lokalnim političkim krugovima. U Laosu je zajedničko ulaganje sa britanskom kompanijom Imperial Brands donelo državi finansijski dah, ali i teško narušilo napore za kontrolu pušenja, dok je značajan novac otišao u džepove politički povezane porodice.
I dok su mere kontrole u tim zemljama slabe, Tajland je pokazao da država može i drugačije. Tamo je prodaja cigareta u državnoj kompaniji upola manja nego pre deceniju, zahvaljujući višim porezima, standardizovanom pakovanju i šokantnim slikama upozorenja na kutijama. Ključ, kažu stručnjaci, leži u političkoj volji da se sprovede ono što je zapisano u konvenciji SZO.
Iako je trend od Hladnog rata naovamo bio privatizacija, pojedini stručnjaci sada razmatraju da upravo država može da odigra presudnu ulogu u „endgame“ strategiji – kontroli snabdevanja duvanom kroz neprofitne organizacije sa javnozdravstvenom misijom. Takve institucije mogle bi da funkcionišu slično nordijskim monopolima alkohola, koji su dokazali da mogu da uspore konzumaciju.
„Ironija je očigledna – da monopol nad proizvodom koji ubija zapravo može da spase živote“, kaže Hog. „Ali ako država drži kontrolu, onda postoji i mogućnost da je iskoristi u korist zdravlja.“
